Svako ko je ikada igrao košarku sanjao je o tome da jednog dana zaigra u NBA ligi, najprestižnijem takmičenju na svetu. Talentovani igrači koji ostvare ovaj san imaju šansu da se upišu u istoriju košarke. Ipak, neki od njih, iz raznih razloga, ne uspeju da iskoriste svoj potencijal i ostvare zapažene karijere. Danas vam predstavljamo osam NBA igrača koji su protraćili svoj talenat u NBA ligi.
1. Len Bajas – Tragičan kraj pre samog početka
Len Bajas je bio izuzetno talentovani košarkaš koji je na draftu 1986. godine izabran od strane Boston Seltiksa. Samo dva dana nakon drafta, Bajas je pronađen mrtav a uzrok smrti, kako se kasnije saznalo, je bilo predoziranje kokainom. Do današnjeg dana, ovaj gubitak se smatra jednim od najtragičnijim u istoriji lige.
Len je bio zvezda u Merilendu i bio je na pragu da to učini u profesionalnoj košarci, ali jedna veoma loša odluka koštala ga je svega toga, pa i života koji je puno obećavao. Bajas nikada nije bio smatran za “lošeg momka” i nekoga ko je bio sklon incidentima. Naprotiv, bio je uzor za saigrače u Merilendu i ljudi su imali samo pozitivne stvari da kažu o njemu, zbog čega je ceo ovaj splet okolnosti bio još veći šok za javnost i njegove bližnje.
2. Darko Miličić – Nezgodna kombinacija nedostataka motivacije i fokusa
Darko Miličić, mladi košarkaš iz Srbije, ušao je u NBA ligu sa ogromnim očekivanjima. Kao drugi izbor na NBA draftu 2003. godine, odmah iza Lebrona Džejmsa, Miličić je bio na putu da postane jedan od najboljih evropskih igrača u istoriji NBA. Međutim, njegova karijera nije opravdala očekivanja i mnogi smatraju da je protraćio svoj talenat.
Miličićev pohod na NBA započelo je u Detroit Pistonsima, gde nije dobijao mnogo prilika da pokaže svoje sposobnosti na terenu. Umesto toga, bio je često na klupi, što je negativno uticalo na njegov razvoj. Tokom svoje karijere, promenio je nekoliko timova, ali nije uspeo da se ustali ni u jednom od njih.
Jedan od glavnih razloga zašto Darko nije uspeo da iskoristi svoj potencijal leži u njegovom mentalnom sklopu. Nije bio dovoljno motivisan i fokusiran da se prilagodi zahtevima lige. Umesto da ulaže dodatni trud kako bi se razvio i postao ključni igrač, često je delovao nezainteresovano i nedovoljno posvećen igri. U intervjuima je često isticao da mu košarka nije bila prioritet u životu, što je dodatno doprinelo njegovom neostvarenom potencijalu.
Pored mentaliteta, Miličić se takođe suočavao sa izazovima koji su proizlazili iz prilagođavanja na američki način života i kulturu. Kao mlad igrač koji dolazi iz Srbije, teško mu je bilo da se snađe u novoj sredini, što je dodatno uticalo na njegovu igru i samopouzdanje.
Nakon završetka svoje karijere, Miličić se vratio u Srbiju, gde se posvetio porodičnom životu i poljoprivredi. Povremeno je igrao košarku za lokalne timove, ali nikada više nije pokušao da se vrati u vrhunski profesionalni sport. Ostaje takođe zapamćeno da je svoj šampionski prsten sa Pistonsima prodao i novac dao u dobrotvorne svrhe.
3. Derik Kolmen – Izuzetan talenat, loša radna etika
Derik Kolmen je 1990. godine bio prvi pik na NBA draftu i očekivalo se da će postati jedan od najboljih igrača svoje generacije. Međutim, zbog nedostatka radne etike i nezainteresovanosti za poboljšanje svog košarkaškog znanja, Kolmen nije uspeo da ostvari svoj puni potencijal. Iako je imao impresivne brojke tokom karijere, često se smatra jednim od najvećih razočaranja u istoriji NBA lige.
Još u samom startu svoje karijere Kolmen je počeo je pokazao koliko talenta ima. Bio je solidan igrač za ekipu Nju Džerzi Netsa (koji su ga i draftovali) i osvojio je nagradu za najboljeg rukija godine, ali se uvek činilo da odustaje čim bi postigao svoje statističke ciljeve za utakmicu. 1995. godine, Netsi su ga poslali u Filadelfiju 76erse, želeći da krenu u novom pravcu.
Kolmen je bio solidan igrač u narednom periodu karijere, ali je ubrzo postao poznat po lošim navikama počevši od dobijanja na težini i lenjosti pa sve do sklonosti povredama što nikada nije dobro u ovoj prestižnoj ligi. Bio je dobar igrač, ali samo kao individualac a nikada kao deo tima.
Da je kontrolisao svoj ego, Kolmen je definitivno mogao da postane jedan od najboljih igrača lige, međutim loše navike i loša radna etika koji su pratili celu njegovu karijeru, označili su ga u istoriji kao neiskorišćen potencijal.
4. Latrel Sprivel – Talentovani košarkaš s problematičnim ponašanjem
U relativno produktivnoj karijeri koja je trajala 13 godina, Latrel Sprivel je brzo stekao reputaciju za svoj žestok i nezgodan temperament. Nakon što je draftovan od strane Golden Stejt Voriorsa, Sprivel je pokazao ogroman talenat na terentu, ali je to sve propraćeno bilo njegovim, blago rečeno, neslaganjem sa saigračima.
Najveći incident u njegovoj karijeri dogodio se 1997. godine, kada je izgubio kontrolu tokom treninga i počeo da guši trenera P.J. Karlesima. Bio je suspendovan na 68 utakmica pre nego što je poslat u Njujork Nikse.
Iako je bio produktivan u svom novom timu, Sprivell je ubrzo stekao reputaciju po lošem izboru šuteva, a obzirom na visoku cenu, 2003. godine je trejdovan u Minesotu Timbervulvse, jer Niksi nisu smatrali da se dalje investiranje u Latrela isplati.
Tamo je proveo dve produktivne godine i dobio ponudu za ugovor od tri godine vredan 21 miliona dolara nakon sezone 2005. On je odbio ponudu uz famozne reči „Imam porodicu koju treba prehraniti“.
Jednostavno rečeno, Sprivel, iako je imao solidnu karijeru, mogao je biti mnogo više. Kada je bio u punoj snazi i vrhuncu karijere, dozvolio je svojoj sebičnosti da mu stane na put. Od kobne odluke da odbije novac koji mu je Minesota ponudila, više nije igrao u NBA ligi.
5. Edi Grifin – Tragična priča o neostvarenom talentu
Nakon ogromnog iskazanog talenta svoje prve godine na Seton Holu gde je beležio prosečno 17,8 poena, 10,7 skokova i 4,4 blokada po utakmici, Edi Grifin je ušao u draft i izabran je kao sedmi pik 2001. godine.
Iako je pokazao da ima puno talenta na defanzivnoj strani lopte, Edi nije uspeo u toku svoje kratke profesionalne karijere da postigne ni približian učinak koji su njegove izvanredne brojke sa koledža obećavale.
Na žalost, iza tog neuspeha krila se tamna strana njegovog života. Grifin je imao problem sa alkoholizmom, što ga je sprečavalo da postane igrač kakav su svi smatrali da bi mogao biti. Uprkos višestrukim naporima da se odvikne, Edi je nastavio poročan život koji ga nikad nije pustio iz svojih kandži. Preminuo je u saobraćajnoj nesreći 2007. godine. Imao je samo 25 godina.
6. Džej Vilijams – Jedna loša odluka koja je okončala karijeru
Džej Vilijams je izabran kao drugi pik drafta od strane Chicago Bulls-a 2002. godine. Bio je izvanredan plejmejker na Djuk-u, pa nije bilo iznenađujuće da su mnogi sportski stručnjaci i analitičari očekivali da će taj uspeh moći da prenese u NBA.
Nažalost, Vilijamsova karijera se završila nakon samo jedne sezone. U leto 2003. godine, doživeo je stravičnu saobraćajnu nesreću na motociklu. U nesreći je presekao nerv u nozi, slomio kuk i pocepao ligamente kolena. Iako je, srećom, ostao živ, ove povrede su značile izvesnu smrt njegove profesionalne karijere.
Nije bio loš momak, niti problematičan na bilo koji način. Bio je samo mlad čovek koji se zaputio motociklom i doživeo užasnu nesreću. U samo jednoj lošoj odluci, njegova karijera je bila gotova i njegov talenat je propao. Danas, Džej radi kao stručni konsultant na ESPN-u, i na svoj način uspeva da doprinese ligi analizama i košarkaškim znanjem.
7. Džon Lukas II – Ogroman apetit za samouništenjem
Pridruživši se ligi kao prvi izbor Hjuston Roketsa 1976. godine, Džon Lukas II je imao sve. Omiljen među saigračima i navijačima, bogatiji nego što je ikada mogao da zamisli, sa očekivanjima da postane jedan od najboljih plejmejkera lige, možda čak i istorije. Usledilo je nešto neobjašnjivo, jer je dve godine nakon početka svoje karijere pokrenuo lavinu loših odluka.
Lukas, svakako, nije imao lošu karijeru. Pomogao je Roketsima da stignu do NBA finala 1986. godine. Ipak, ispostavilo se da Lukas ima mračnu stranu i nedugo zatim, bio je testiran i pozitivan na kokain nakon čega je otpušten iz ugovora. To je bila poslednja kap za Roketse, koji su bili donekle svesni šta se sa njim dešava, ali nisu mogli više da gledaju kako Džon traći svoj potencijal dozvoljavajući da ga poroci savladaju.
Džon nije bio klasičan slučaj igrača koji nije mario za igru i samo želeo da se zabavi. Naprotiv, imao je gotovo opsesivnu želju za savršenstvom. U intervjuu za El Ej Tajms rekao je: „Uvek sam želeo da budem savršen… Dok sam bio na koledžu, svaki dan sam izlazio na teren i pokušavao da postignem 25 uzastopnih slobodnih bacanja.”
“Nikada nisam postigao više od 23. To me je nekada izluđivalo jer sam znao koliko sam dobar, ali je Dejvid Tompson (iz Severne Karoline) bio bolji. Prosto bolji od mene. Nisam mogao da shvatim to. Kako je neko mogao biti bolji od mene?“ Čini se po malo tipično ova priča za profesionalni sport jer je Lukasova zavisnost bila oslobađanje od neprekidnog pritiska koji je sam sebi stvarao kako bi postigao nedostižno savršenstvo.
8. Vin Bejker – Od najveće inspiracije do borbe sa zavisnošću
Vin Bejker je nekada važio za jednu od najinspirativnijih priča u NBA. Četiri izvanredne godine na Univerzitetu Hartford, školi koja nije poznata po košarkaškom programu, učinile su da Bejker 1993. godine uđe u ligu, nazvan od strane Sports Ilustrejted-a kao „Najbolje čuvana tajna Amerike“.
Provodio je bezbroj sati sam u teretani, a bio je izuzetno hvaljen zbog svoje radne etike i van terena. Uzor mu je bio legendarni igrač Seltiksa, Kevin MekHejl, a Bejker je u svojih prvih pet godina postao trostruki Ol-Star. Činilo se, barem u tom trenutku, da će postati jedan od najboljih krilnih centara lige, možda čak i istorije.
Sve je počelo da ide nizbrdo ubrzo nakon što se pridružio Soniksima 1996. godine. Njegove partije na terenu su brzo počele da gube kvalitet, a saigračima i trenerima je postalo jasno da se bori sa zavisnošću od alkohola. U to vreme niko nije mogao ni da pomisli da tako nešto može da se desi marljivom Bejkeru.
Usledila je decenija loših odluka, a veruje se da je potrošio svaki cent od 100 miliona dolara koje je zaradio tokom svoje karijere. Takođe se pridružio Denisu Rodmanu na putovanju kako bi trenirao košarkaški tim Severne Koreje.
U pokušaju da vrati svoj život na pravi put, 2015. godine pojavile su se vesti da Bejker trenira kako bi postao menadžer franšize Starbucks.
Iako je imao talenta i radne etike da postane jedan od najvećih igrača u NBA, njegova borba sa alkoholizmom nažalost je prevazišla njegovu sjajnu karijeru. Ipak, njegova priča služi kao podsetnik da čak i najtalentovaniji i najradniji sportisti mogu biti ranjivi na poroke i loše odluke koje mogu ugroziti njihovu karijeru i život.
Iz svega ovoga treba izvući pouku
Svi ovi primeri predstavljaju tužan podsetnik da uspeh u profesionalnom sportu zavisi ne samo od prirodnog talenta već i od posvećenosti, rada, mentalne snage i donošenja pravih odluka tokom karijere. Mnogi od ovih igrača imali su sve predispozicije da postanu velikani košarke, ali zbog raznih okolnosti poput povreda, loših odluka, zavisnosti ili nedostatka motivacije, nisu uspeli da ostvare svoj puni potencijal.
Priče ovih igrača treba da posluže kao pouka mladim sportistima koji teže vrhunskoj karijeri. Talenat je važan, ali nije dovoljan – potrebno je uložiti naporan rad, razvijati mentalnu snagu, održavati fokus na ciljevima i donositi mudre odluke kako bi se ostvario uspeh u profesionalnom sportu.
Takođe, ove priče nas podsećaju na važnost podrške, vođstva i stručnog usmeravanja u razvoju mladih talenata. Treneri, menadžeri i igrači koji su prošli kroz slične izazove mogu imati ključnu ulogu u pružanju neophodne podrške i saveta kako bi mladi sportisti izbegli zamke koje su naišle na putu ovih osam igrača.
